STRATEŠKI TOKOVI: Manje zlo
Međutim, naš nesavršeni život na zemlji je često biranje između dva zla – onog manjeg. Tek je u opasnim strateškim poslovima biranje između dva zla pravilo, te se upravo u veštini ovog biranja razlikuju državnici od običnih političara.
Tramp i njegova administracija su se oduženom intervencijom u Iranu doveli u poziciju da upravo biraju između dva zla. Prvo je da ostanu pasivni kada je reč o iranskoj kontroli Ormuškog tesnaca kao jedne od najvažnijih strateških tačaka sveta, prepuštajući Iranu da odvrće i zavrće ventil svetske energetske sigurnosti, a što sam Iran smatra legitimnim sredstvom sopstvene odbrane u najnovijem ratu sa SAD i Izraelom. Drugo zlo za Trampa i njegove sekretare je ako bi se upustili u desant na Ormuz, ili možda na ostrvo Harg koje je severozapadno, preko puta Kuvajta, kako bi uzvratili Iranu blokadom njegovog energetskog terminala, u ovoj ukletoj igri ko može da duže izdrži neprijateljske blokade. No, ovo bi bilo još i malo zlo koje bi, ako operacija desanta ne bi optimalno prošla, donelo tek reputacijske rizike i probleme njenog pravdanja na unutrašnjem planu, ali to još ne bi bila velika strateška greška, u koju bi Tramp upao ako bi poslao masovnije kopnene trupe na Iran, jer ne samo da je u invazijama uvek teže onome ko napada nego onome ko se brani, već i geografija ovde radi za Iran jer imaju bukvalno planinski lanac iza sopstvene obale kao neposredni štit. Pored ove prirodne planinske odbrane Iranci su se pokazali do sada i strateški racionalni jer su nakon onog puškaranja iz vazduha u junu prošle godine diversifikovali svoje vojne resurse i očigledno očekivali ovaj novi udar i za njega se dobro pripremili, što vojnički, što geostrateški zatvarajući upravo Ormuz. Štaviše, ispravno procenjuju koje su najbolnije tačke i najveći strahovi Amerike i zalivskih petromonarhija u ovom regionu, šaljući poruku da bi, ukoliko dođe do američke kopnene invazije, i oni imali pravo da izvrše invaziju na suprotnu stranu Persijskog zaliva, negde na potezu od Emirata do Kuvajta, podižući ulog u ovom strateškom pokeru. A kad se na sve ovo doda da su se u ovom ratu aktivirali pošle nedelje i iranski strateški najkorisniji saveznik - jemenski Huti, doduše gađajući za sada samo Izrael sa implicitnom porukom da Amerika ne bi trebalo da ide u kopnenu invaziju, jer bi onda Huti mogli da “zatvore” raketama, dronovima i malim čamcima i Bab El Mandeb, zaustavljajući protok energenata i kroz drugi ključni tesnac Bliskog istoka, onda je jasno da Trampu nije baš lako da odluči što da čini dalje u ovom ratu.
Stoga je on pribegao staroj taktici kojoj pribegavaju političari kada ne znaju šta da rade – kupovini vremena – te je prvobitni rok od 5 dana koliko je dao Irancima da otvore Ormuz a u kojem neće gađati ni desantirati njihovu energetsku infrastrukturu produžio na 10 dana, te se trenutno vode diskretni pregovori Amerike i Irana uz posredstvo Pakistana, Turske i Egipta i za sve bi bilo najbolje da ovi pregovori dovedu do nekog dogovora kako bi se sprečila kopnena eskalacija. Međutim, poverenje između strana je na niskom nivou, pa neće biti lako postići održljiviji dogovor, a ako se on ne postigne svi će se naći u predvorju strateškog pakla, koji bi opet mogao biti dobar motiv da se ipak ne odustane potpuno od pregovora, jer profesionalci svih strana i rangova znaju šta taj strateški pakao konkretno znači.